Da je, što se ide južnije sve više Severna Koreja, postalo je opšte mesto. Isto važi i za mala, po pravilu ruralna mesta. U emancipovanim sredinama takve stvari ili ne padaju u oči ili bivaju izvrgnute ruglu. U onim drugim, scene iz Đekne nisu iznenađenje. Jeste da su Joksimi sada u džipovima, ali i dalje jašu.
Nije važno odakle ste potekli koliko je bitno u šta ste izrasli. To, naravno, važi samo onda kada se ide težim, ali prirodnim putem. Ako se uči, marljivo radi i tako napreduje. Oni koji su skloni prečicama, skloni su svakoj zloupotrebi, a nisu gadljivi ni na obožavanje mase.
Elem, teško je zamisliti da bi neko pri čistoj svesti aplaudirao vodoinstalateru koji otpuši sifon u kupatilu. Prvo, to mu je posao, a drugo, pošteno je plaćen. U stvarnom životu, nije obožavan vodoinstalater, ali jeste onaj koji ga je poslao.
Naime, nakon što su u jednom hercegovačkom selu bager i kamion očistili vodopojilište za stoku, tačnije jednu veću lokvu, sjatili su se kandidat za načelnika i narodni poslanik sa vernom pratnjom da, kao, prime radove.
Okupilo se i nešto meštana valjda da se na lažnom sjaju narodnog nazovi tribuna ogreju, da ga vide, dodirnu, ako budu imali sreće, da ih on i zapamti.
A narodni poslanik, naravno, nije imao ništa protiv da mu se dive što je urgirao da se lokva, koja nije čišćena decenijama, i očisti i tako vrati govedima veru u život na tim prostorima. Računajući, valjda, da će onda i ljudima.
I dok jedni narodu pred izbore daju do znanja ko najviše misli na njih, oni koji nisu kandidati se u predizborno (a i u svako drugo vreme) umiljavaju šefu. I nije bitno koliko ste bogati, a ovaj naš junak zaista jeste. Bitno je da šef neće imati srca da vam kaže ne nakon što ste kupili, dali da se restaurira i poklonili fiću njegovom sinu tinejdžeru.
Ponosni otac, koji je sticajem po njega srećnih, a po zemlju nesrećnih okolnosti, ministar se, kao što je i red, zahvalio na skupom poklonu na kojem će se njegov naslednik učiti da vozi.
I svi su tu srećni. I ministrov, čuj mene guznjin sin, a i bogati pomoćnik koji je kupio šefa za neku buduću uslugu. Pitate se: u čemu je onda problem? Pa u restauratoru. Naime, pomoćnik je naručio kod majstora da se auto sredi, majstor je ugradio delove, utrošio znanje i vreme, ne sluteći da će jedan bogati i moćni tip izbegavati da plati naručeno.
Ono na šta nije računao je da taj ne bi baš toliko bogat bio da se zamarao ispunjavanjem obećanja ili da je bio gadljiv na zloupotrebu položaja. Uostalom, ima i sudsku potvrdu za to.
Elem, mučeni majstor sada traži veze, obija pragove našeg pomoćnika (obitava na više lokacija) i moli za svoje pare. “Samo da delove naplatim, ruke bi mu halalio, nek ga sto djavola nosi”, jada se ovaj patenik. Niko ko ovde živi, naravno, nije naivan da pravdu potraži na sudu svestan da je ovde zakon jačega. A tu dolazimo do još jedne slike naše stvarnosti.
Postoje stranke i postoje kauboji. Njihovom simbiozom dobijamo predizbornu kampanju kod nas. Tako je ovih dana u jednom isto tako malom mestu, u zabiti, jedna stranka krenula da asfaltira put. Kako je to moguće, pitate se? Zar to nije posao institucija, države takoreći? Pa, moguće je tamo gde je stranka progutala i državu i institucije. Trenutno su u njenom digestivnom traktu, a ishod je jasan. Jedino ne znamo vreme izbacivanja sadržaja. Elem, da bi se radovi završili i pobrali izborni poeni, tu je tradicionalni partner sa svojim kamionima. Problem je samo što su ti kamioni neregistrovani.
Tamo gde institucije postoje, na put ne bi smeli ni da izađu. A ako se to desi, kazna bi bila veličine nekoliko desetina hiljada maraka. Srećna okolnost je što je zakon klizna kategorija, pa kamioni prolaze dok se kažnjava vozač traktora za neispravnu signalizaciju. Zakonu traktorista nije ništa, a vlasnik kamiona takođe nije ništa zakonu, ali jeste vrhovnom zakonodavcu kome i pomaže. A čim prođu izbori, dobiće i nagradu kroz višemilionski tender, kao i do sada.
Čini se, mada je prošao vek i po, da se skoro ništa nije promenilo i da bi, da je živ, Nušić opet pisao: Kažu, ni jedne godine za izbore nije bilo lepo kao ove.
